ЗЛОЧИНИ У ИМЕ НАРОДА

Историчар др Срђан Цветковић о иницијативи да се напокон обелодани истина о репресијама комунистичког режима над народом од 1944. до 1953.

О томе да се власт после Другог светског рата обрачунавала са политичким неистомишљеницима, а затим и са непослушницима у сопственим редовима, одавно се већ јавно говори а од скора документовано и објективно научно истражује. Али праве размере те масовне трагедије сагледавају се тек однедавно, пошто је др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историју у Београду, издао тротомну књигу „Између српа и чекића” о репресији у Србији од 1944. до 1991. и са бројним сарадницима приредио изузетно запажену мултимедијалну изложбу У ИМЕ НАРОДА! у Историјском музеју Србије (април-август 2014).

KPD195301

Борислав Пекић на робији КПД Ниш 1951.

 

Ови пројекти документовано сведоче о томе да како су по окончању Другог светског рата комунисти начинили прави масакр над неистомишљеницима и класним противницима колико је људи страдало само због другачијег мишљења, како су и када ликвидирани, и најважније, ко је осмислио, а ко реализовао, тако паклени план термидора…

Зашто Србија 70. година ћути о репресији у име комунистичке идеологије?

Нико поуздано не зна сасвим тачан број оних које су, непосредно после Другог светског рата, масовно стрељани без оптужнице и пресуде, само зато јер су сметали комунистима да преузму државу, да отму приватну имовину и шире своју идеологију. Документа о томе су делом уништена или се део још држи под кључем, многе масовне гробнице још нису откопане или обележене, а држава није ни декларативно осудила насиље и злочине из тог времена, нити је ресила питање конфисковане и национализоване имовине. Зашто се о томе ћути? Према мом мишљењу највише због тога што не постоји политичка воља да се ове тешке теме из наше новије историје на прави начин отворе. Као да постоји, по мени неоправдана, бојазан да ће се тиме урушити антифашизам тековине НОБ-е и слично. Напротив ја сматрам да ће управо прича о злочинима и инструментализацији антифашистичког рата у сврхе једне бољшевичке револуције након њега очистити борбу за слободу од револуционарних наслага и злоупотреба и допринети даљој афирмацији правих антифашистичких вредности и демократије.

Mapa-lokacija-tajnih-grobni

Мапа са локацијама тајних гробница 1944.

* Ви сте први историчар који се системски бави проблемом репресије у Србији после Другог светског рата. Шта сте после вишегодишњег проучавања званичних докумената и сведочанства преживелих утврдили. Коме је требао постратни термидор и ко су биле његове жртве?

– Користећи сву доступну документацију, извукао сам закључак да је насиље плански вођено И да је имало свој циљ који је таргетирао нарочито поједине социјалне групе. Иако није било социјалне групе или друштвеног слоја у коме није било жртава репресије, хапшених и ликвидираних људи. Најдрастичнија је свакако била погођена предратна политичка елита, али ништа мање бројне нису биле ни чистке посленика у култури, образовању, уметности, медијима, као и индустријалаца, занатлија, кулака тј. богатих сељака на селу и других ,,буржуја” без чије ликвидације никада не би могло доћи до наглог друштвеног преображаја, новог социјално – економског уређења по комунистичкој идеологији.

* У књизи „Између српа и чекића” наглашавате да тачан број жртава суровог разрачунавања власти са неистомишљеницима није сасвим могуће утврдити јер за многе случајеве документација никада није ни постојала. Да ли се бар може закључити како је она организована?

– Та репресија је била планска и цикличног карактера – одвијала се у таласима. По уласку партизанских јединица у градове, по већ начињеним списковима и на основу дојава, најпре су хапшени људи и формирани истражни затвори. У прво време док није стигла директива Александра Ранковића, да се с тим престане људи су стрељани без суда а пресуде су касније само некима писане за потребе конфискације или компромитације. О томе су од стране ОЗН-е вођене прецизне и детаљне књиге и спискови стрељаних али нажалост нису за све крајеве и градове подједнако сачуване.

Као и Октобарска револуција и ова је имала три етапе. Власт се са непријатељима револуције разрачунавала циклично. Прво са политичким партијама и лидерима који су били ван фронта 1944. па су разбијањем и фузионисањем уништавали странке блиске по политичком опредељењу, а у трећем кругу чистили су сопствене редове јачајући личну власт партијског лидера.

* Како су људи тада, уопште сазнавали да су им рођаци или комшије убијани или на робији?

– Неки никада нису сазнали, рођаци су им одвођени од стране људи у кожним мантилима или униформама без икаквог објашњења или каснијег образложења…Ни имена им нису смели помињати… Неке спискове са именима су ради компромитације качили по бандерама као да су осуђени у легалном судском поступку заједно са неким могућим ратним злочинцима. Касније после 1945, процеси су били јавни а пресуде су објављиване по новинама и давана су саопштења о „народним непријатељима”.

* Постоје ли писани трагови о налогодавцима, и да ли се из њих може закључити ко је поименице смислио тако стравичан план за промену државног уређења из монархистичког у социјалистичко?

– Налогодавци су на почетку били сви задужени да спроводе план Одељења за заштиту народа (ОЗН-а) које је званично основано 13. маја 1944. у Дрвару, декретом Јосипа Броза Тита. За начелника је постављен члан Централног Комитета КПЈ и Врховног штаба Александар Ранковић, а за његовог заменика Светислав Стефановић Ћећа. На њима је врховна тј. командна одговорност. Локални официри ОЗН-е су само понегде револуцији давали лични тон стављајући некога на црну листу из личних, лукративних разлога, пуке освете…

Potvrda-OZN-e-o-streljanju

Потврда ОЗН-е о стрељању

* ОЗН-а је организована по узору на сличне службе за чишћење неистомишљеника које је у Совјетском Савезу организовао Стаљин?

– ОЗН-и су на почетку биле значајне биле инструкције совјетског саветника, пуковника Тимофејева, који им је презентовао искуство совјетске службе НКВД-а. Убрзо, 18. маја 1944. издато је Упутство о задацима ОЗН-е као о „мачу револуције“ за супротстављање и спољним и унутрашњим непријатељима. Прво је створена ОЗН-а за Хрватску, па за Босну и Херцеговину, а ОЗН-а за Србију је настала на Вису јуна 1944. и на њеном челу је био Слободан Пенезић Крцун, који је до краја 1944. успео да премрежи целу Србију органима ОЗН-е. Београд је као важан центар имао самостално одељење, основано 16. октобра 1944. које је 1948. потчињено ОЗН-и Југославије, као уосталом и републичке. А целом савезном ОЗН-ом руководио је Александар Ранковић Лека, и био је директно одговоран Титу као челном човеку Министарства одбране и председнику владе тада ДФЈ. Тек 1. јануара 1948. ОЗН-а, преименована у Управу државне безбедности, (УДБ-а), ушла је у састав МУП-а Југославије, односно Србије.

* Како је функционисала ОЗН-а у Србији?

– У прво време, у Србији је било 86 среских повереника, 15 окружних одељења, а на врху су се налазила четири одсека ОЗН-е, за обавештајни, контраобавештајни рад, за позадину, и широка мрежа агената, информатора и резидената на терену, кадрови пажљиво изабрани од бораца и међу бескомпромисним комунистима. Они су ишли на школовање у Москву, учили од НКВД-а, али су Совјети били и у одељењима ОЗН-е, који су били надлежни за белогардејске заробљенике и совјетске грађане који су после Октобарске револуције, побегли пред терором Стаљина и затекли се у Београду.

Седиште савезне ОЗН-е у престоници Југославије било је на Обилићевом венцу у згради ТАНЈУГА, ОЗН-а за Србију је била смештена у згради биоскопа Београд, па потом у Кнегиње Љубице (Змај Јовина 21), а главни затвор се налазио у Главњачи, на месту данашњег Природно математичког факултета и у Ђушиној (Рударско-геолошки факултет). У првим месецима док је на челу ОЗН-е за Београд био Милош Минић из 16 квартова ОЗН-е људе су углавном слали на Бањицу а одатле на стрељање у Лисичији поток или на Сремски фронт …

Zloglasni-zatvor-Glavnjaca

Злогласни затвор Главњача

* Грађанство није знало ко су повереници ОЗН-е, они су били у цивилу и шпијунирали обичан свет?

– Да, и то свуда. У министарствима, предузећима, школама. Чланови КП Југославије (КПЈ), добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле, био је тако раширен да је свака зграда имала настојника – шпијуна. Настојници зграда су имали задатак да за ОЗН-у контролишу станаре и посетиоце и сарађују са агентима задуженим за њихову улицу! О сумњивим лицима вођени су досијеи, који су, опет по совјетском моделу били категоризовани у „противнике власти” према врстама непријатеља народни непријатељи, кулаци, ибеовци, екстремна емиграција …Агенти су сарађивали на заједничком циљу искорењивања „непријатеља” и то по совјетском методу „покривања”: на 10 грађана по један повереник!

* Кад би комшија-агент пријавио комшију као противника власти, да ли је неко проверавао податке, или је мотив да се неко нађе у затвору, или буде стрељан, могла бити и љубомора, лична мржња и безразложна осветољубивост?

– Тешко да је ико проверавао чињенице, посебно непосредно по завршетку рата. Чим је неко жигосан, или је у њега уперен прст, често је одвођен пред стрељачки вод. Касније је ОЗН-а наводно водила истражни поступак, а на суду су врхунски доказ била признања дата у истрази, иако су она често извлачена под стравичном тортуром.

* Кад је ОЗН-а престала са бесомучним убијањем и хапшењем и колико–толико покушавала да чињеницама оправда репресију?

– Репресија се у Србији институционализује преко војних судова и судова части већ од фебруара 1945. а још више,по окончању рата у Југославији и после избора и доношења првог Устава нове Југославије. Маја 1946. је реорганизован и издвојен Други одсек ОЗН-е који је назван Управа државне безбедности, односно УДБ-а. Трећи одсек је претворен у Контраобавештајну службу Југословенске Армије (КОС), која постаје самостална служба Војске, са задатком да заштити Армију од деловања спољњег и унутрашњег непријатеља.

SPISAK-STRELJANIH-OZNE-LECE

Списак стрељаних ОЗН-е Леће (АС, БИА)

И тада се наставља са прогонима, репресијама и појединачним ликвидацијама, али у далеко мањем броју. Примера ради, више није било депеша попут једног локалног извештаја сачуваног у Хрватској. Њега је послао Александар Ранковић, 15. мај 1945. по ослобођењу Загреба. Децидирано пише: „Рад ОЗН-е у Загребу је незадовољавајући, за десет дана стрељали сте само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност чишћења Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших директива да све радите брзо и ефикасно и све свршите у првим данима”.

* То наређење показује да се комунистички режим после Другог светског рата, својски трудио да пре устоличења судова и других грађанских институција, ликвидира што више оних који су били сметња комунистичкој идеологији. Зашто су се одлучили на тај корак безвлашћа?

– Вероватно су оправдано страховали да би масовно извођење људи пред судове, узбуркало широке масе, а плашили су се уличних немира и неког пуча, и наравно повратка краљевске владе из емиграције. Користили су ту ратну атмосферу страха за идеолошке чистке и политичке прогоне и наравно злопупотребљавали и инструментализовали антифашизам кроз често паушалне и нетачне оптужбе за колаборацију и ратне злочине.

* Да ли сте из обимне документације коју сте видели могли да наслутите по ком су критеријуму вршили репресију и јесу ли њихови идеолошки циљеви били најважнији?

Branko-Popovic,-streljani-d

Бранко Поповић, стрељани декан Техничког факултета и сликар

– Пре свега су желели да се отресу припадника ,,буржоаског слоја”, индустријалаца, занатлија и трговаца. Потом су им сметали свештеници, па интелектуалци, професори универзитета. Припадници предратне политичке елите махом антикомунистичке. Ликвидирали су примера ради, професоре Илију Пржића и Бранка Поповића коме су накачили злочин да је цинкарио студенте комунисте и потписао Апел 1941. године, иако то није урадио. Прва тачка у његовој оптужници била је да је он био противник Народног ослободилачког покрета. Раденко Станковић, признати кардиолог и краљевски намесник,ухапшен је и осуђен на 12 година, у међувремену се разболео и умро. Он је био угледни доктор медицине, чак и светски признат пре рата краљевски намесник.

Ilija-Prizic-streljani-prof

Илија Пржић, стрељани професор Правног факултета БУ

Књижевник Глигорије Божовић се на једној сахрани истрчао, критиковао Народно ослободилачки покрет и његове челнике па је одмах, по ослобођењу 5. јануара 1945. стрељан. У Србији је ликвидиран чак секретар Црвеног крста Петар Зец што је преседан у Европи…

Власт се није разрачунавала само са политичарима, већ и са државним чиновницима. Чак су и министри и предратни чиновници у неполитичким министарствима – за пољопривреду или социјалну политику били стрељани што није био случај ни у једној Немачкој, Аустрији, Француској. На пример, нацистички министар финансија је осуђен у Нирнбергу на само 10 година затвора рецимо…

Оптужнице су биле штуре и непрецизне – с квалификацијама дела попут: народни непријатељ, противи се народноослободилачком покрету, организовање против друштвеног уређења, организовање групе за преврат…

* Револуционарна власт је елиминисала некомунистичку уметничку елиту Србије сматрајући да се ни они неће уклопити у нови социјални миље?

– О томе можда најбоље сведочи документ у којем је Милан Трешњић, начелник ОЗН-е, описао на који се начин ослобађао политичких и класних непријатеља. Сведочио је да је само у 12. кварту на Дедињу, ликвидирао око 800 – 900 људи за два – три месеца крајем 1944. Што потврђују и сачуване књиге стрељаних из архиве државне безбедности.

Aleksandar-Cvetkovic-glumac

Александар Цветковић, глумац

У Србији је чак страдало 15-ак глумаца што је преседан у Европи а најпознатији су свакако Јован Танић и Александар Цветковић са оптужбом да су забављали народ у емисији Радио Београда „Весељаци“. Наводно, један је на сцени изговорио: „иду партизани”, а други питао „Ко иде, патлиџани?”.

Мање је познато да су у аматерском позоришту на Чукарици, у којем је играо и Милан Срдоч, партизани стрељали још четворицу глумаца. Срдоч је преживео јер је био међу оним срећницима које су партизани, уместо на стрељање, крајем 1944. слали на Сремски фронт да се у јединицама Југословенске армије боре против немачке војске која се повлачила са Балкана.

Један глумац Лазар Јовановић се грешком нашао на списку стрељаних објављеном у Политици 27. 11. 1944. наводно суђених пред Војним судом првог пролетерског корпуса.Тај списак 105 заправо 104 стрељана сведочи о анархији и масовности злочина и није једини на којем су се нашли и живи људи.

Хапшено је још много уметника, али њих је, бар како је сведочила Олга Спиридиновић, од стрељања спасила Митра Митровић и Милован Ђилас, пошто су неколико недеља провели у затвору.

Ти који су се спасли, попут Жанке Стокић, касније су извођени пред Суд части, који је додуше био институција кратког даха замишљен да се јавно, морално на стуб срама ставе они који су сарађивали с Немцима или су желели капитализам и Краља.

* Једно цело поглавље ваше књиге „Између српа и чекића” посвећено је репресији у култури – на који је то начин утицано на тај ресор?

– Поред већ поменутих репресија на Универзитетима, забрањивани су филмови, провођена цензура, сузбијана је слобода медија…Али, су се дешавале и далеко горе ствари. Многи глумци стрељани су и утамничени, јер су забављали народ и водили га у грех. Десетковани су и новинари. Стрељани су и Јован Тановић, један од директора „Политике“, Велибор Бата Јовановић, спортски новинар „Обнове“, Глишић Душан, технички уредник «Новог времена», па Богдан Симић, Александар Бабовић…

* Ипак, ОЗН-а је стрељала и многобројне „обичне” људе. По ком су принципу они бирани за одстрел? Да ли је ОЗН-а имала доушнике и по еснафима?

– Да. И они су углавном били плаћени или су им обећаване функције после формирања нових институција. Цинкарили су дакле пријатеље и колеге и из каријеристичких а не само из личних побуда. Власти су требали такви људи. Поратна опозициона ,,Демократија“ које је иначе забрањена после седмог броја уочи избора новембра 1945. Баш кад је донела један поспрдан чланак баш на тему партијских прелетача и каријериста који не бирају средства. Многи од тих каријеристичких доушника или пак људи који су се препоручивали вршећи репресију касније су добили заслужену награду, дошавши на високу партијску функцију за коју су заложили главу свог комшије или колеге…Таквих не недостаје ни данас.

* Било је и оних који су игром судбине избегли стрељање. Шта се дешавало са њима?

– „Срећници“ који би у првом таласу избегли стрељачки вод, награђивани су углавном одласком на Сремски фронт, где су, имали шансу да преживе. Али много их се тискало по затворима. У Србији, они су били претесни да приме све који су били осуђени да ко зна због чега робијају. Примера ради, у Забели, која је пре Другог светског рата имала места за око 500 затвореника, од 1945. до 1951. године, смештано је и стоструко више. За тих шест година кроз Забелу је прошло 42.000. Били су и у истуреним објектима, јер унутра нису могли сви да стану. У нормално време, у ћелијама је било по троје, четворо људи. Имали су право да пиши, пуше, шетају…

Слично је било и у Сремској Митровици. После рата у ћелијама тог затвора, у којима је раније било по 15 затвореника, боравило је и преко 200. Имали су собног старешину који је цртао кредом 50 центиметара са два метра, колико је припадало сваком утамниченом.