ПРИНУДНИ ОТКУП И КОЛЕКТИВИЗАЦИЈА

   Сељаци, који су на својим леђима донели партизанима победу у рату, у миру су постали резерва радне снаге за убрзану индустријализацију и регрутовани су у доброј мери чланство Партије. Међутим, инспирисани совјетском праксом југословенски комунисти су после стабилизације власти кренули у агресивну кампању колективизације и принудног откупа. Ове непопуларне мере нарочито су интенизивиране у време када је требало доказивати правоверност и верност стаљинистичкој догми и бранити се од Стаљинових оптужби. Обрачун с кулацима и колективизација села по совјетском узору, тих година се распламсао, уз бруталну примену силе и тортуре над сељацима. Талас репресије после 1948. пратило је и масовно хапшење и прогон на десетине хиљада сељака у кампањи откупа и колективизације, уз неретка убиства. Бивало је тада и сељачких побуна – оне су брутално гушене. Према плану ре­во­лу­ци­је на се­лу, у пр­вој, пре­ла­зној фа­зи требало се осла­ња­ти на си­ро­маш­ног се­ља­ка и тзв сред­ња­ка и тако ели­ми­ни­сати ку­лач­ки еле­мент.  У дру­гој фази – ко­лек­ти­ви­за­ци­ји по угле­ду на СССР – требало је решити шта са сит­но­по­сед­нич­ком струк­ту­ром, оја­чати др­жав­ни сектор, а приватни ли­кви­ди­рати или пак пот­пу­но мар­ги­на­ли­зовати.