УДРИ БАНДУ! - ГОЛИ ОТОК И ДРУГИ ЛОГОРИ

Совјетски економски, војни и политички притисак на Југославију подстакао је домаћу репресивну реакцију – окомљавање на стварне и имагинарне присталице резолуције Информбироа. Страх од совјетске војне интервенције и опасност од потенцијалног унутарњег комунистичког грађанског рата, широм је отворио врата бруталној антистаљинистичкој репресији у Југославији.  У раздобљу од 1949. до 1956. више од 16.000 особа било је заточено на Голом отоку, Светом Гргуру, Билећи и у осталим логорима на подручју целе Југославије, од чега је више од 400 умрло услед болести, због лоших животних услова или од последица физичког малтретирања. Више десетина хиљада је још хапшено и затварано по овој основи, многи без икаквог документа. Ови логори постали су места сурових метода политичког преваспитавања, тешког физичког рада и страшних животних услова. Посебну тежину давало је то што су робијаши били приморани на међусобно мучење – тако су и физички и ментално руинирани и они који врше насиље и они над којима се насиље врши. По смањивању совјетског притиска, приближавању Западу те, на крају, након Стаљинове смрти рапидно се смањује број ухапшених особа као и грубост метода примењиваних у логорима за ибеовце. Већина преосталих кажњеника биће пуштена на слободу између 1954. и 1956. године.